Одржан стручни семинар за планинарске водиче: „Безбедност у планинама – едукација водича Планинарског савеза Београда“

Место одржавања: Овчар Бања
Период одржавања: 18–20. септембар 2026. године
Организатор: Планинарски савез Београда
Број предавача: 7
Број учесника – планинарских водича: 21 (списак је саставни део овог документа)

Планинарски савез Београда реализовао је од 18. до 20. септембра 2026. године у Овчар Бањи стручни семинар за планинарске водиче под називом:

„Безбедност у планинама – едукација водича Планинарског савеза Београда“.

Семинар је организован у оквиру континуираног стручног усавршавања планинарских водича, са циљем унапређења њихових знања, практичних вештина и професионалних стандарда неопходних за безбедно и одговорно планирање и реализацију планинарских активности. Реализацију програма финансијски су подржали Секретаријат за спорт и омладину Града Београда и Спортски савез Београда, у складу са својом улогом у развоју спортских кадрова, стручном усавршавању и унапређењу безбедности у спорту.

У раду семинара учествовало је укупно 28 лица – седам предавача и 21 планинарски водич.

Програм је реализован кроз стручна предавања, практичне вежбе, интерактивни рад, анализу ситуација из праксе и размену искустава међу учесницима. Посебан део стручног рада био је посвећен представљању и примени документа „Стручне смернице за рад планинарских водича – Правни, стручни и безбедносни оквир“, који је Планинарски савез Београда припремио као основу за унапређење и уједначавање стандарда рада планинарских водича.

ЦИЉ СЕМИНАРА

Основни циљ семинара био је унапређење стручних компетенција планинарских водича и развој јединственог приступа безбедности, одговорности и квалитету у организацији и реализацији планинарских активности.

Посебни циљеви били су:

унапређење знања из области безбедности у планинарству;
развијање способности процене и управљања ризицима;
унапређење знања и практичних вештина из прве помоћи у планинским условима;
унапређење компетенција за рад са децом и младима;
упознавање са принципима заштите деце и младих;
развој инклузивног приступа планинарским активностима;
упознавање водича са правним и стручним оквиром њиховог рада;
уједначавање приступа планирању, организацији и реализацији планинарских активности;
подизање нивоа превентивног деловања и културе безбедности у раду водича.

СТРУЧНИ КАДАР

Стручни програм семинара реализовало је седам предавача, односно лиценцираних инструктора и стручњака из области обухваћених програмом. Предавачи су својим стручним знањем и практичним искуством обухватили различите аспекте рада планинарских водича, што је омогућило мултидисциплинаран приступ темама безбедности, прве помоћи, рада са децом и младима, заштите учесника и инклузивног планинарства.

Предавачи:

Александар Рашин, начелник Службе водича
Слободан Жарковић, члан наставног тима Службе водича
Горан Бурић, члан наставног тима Службе водича
Радивоје Трифуновић, техничка служба ГСС-а
Адриана Банковић, инструктор прве помоћи и медицински форензичар за прикупљање биолошког материјала у сексуалном насиљу
Александар Радојковић, инструктор прве помоћу у Српско-руском хуманитарном центру
Дилмар Беркутов, лекар у Српско-руском хуманитарном центру

УЧЕСНИЦИ

Семинару је присуствовао 21 планинарски водич Планинарског савеза Београда. Учесници су били укључени у све предвиђене облике рада, са могућношћу активног учешћа у дискусијама, практичним вежбама и анализи ситуација из праксе.

Посебан значај има размена искустава међу водичима различитог нивоа искуства, јер је омогућила разматрање различитих приступа у планирању и реализацији планинарских активности.

СТРУЧНЕ СМЕРНИЦЕ ЗА РАД ПЛАНИНАРСКИХ ВОДИЧА

Један од значајних садржаја семинара било је представљање и стручна анализа документа:

„Стручне смернице за рад планинарских водича – Правни, стручни и безбедносни оквир“

Смернице су представљене као документ који има за циљ да планинарским водичима и организаторима планинарских активности пружи јаснији оквир за разумевање њихових обавеза, одговорности и стандарда поступања.

У оквиру семинара разматрани су основни принципи садржани у Смерницама, нарочито у областима:

правног и организационог оквира рада планинарског водича;
улоге и одговорности организатора и водича;
планирања активности и процене ризика;
избора одговарајућег водича у односу на врсту и сложеност активности;
безбедности учесника;
поступања у ванредним ситуацијама;
прве помоћи и обезбеђивања услова за пружање помоћи;
рада са децом и младима;
заштите деце и младих;
инклузивног планинарства;
заштите личних података и фотографисања учесника;
организације превоза и других организационих аспеката активности;
значаја осигурања и других мера превенције ризика.

Посебна пажња посвећена је принципу да се одговорност за безбедност учесника не може у потпуности пренети на самог водича, већ да безбедност представља заједничку обавезу организатора, водича и других лица укључених у организацију активности, у оквиру њихових надлежности и одговорности.

Смернице су разматране као стручна основа за уједначавање праксе и даље унапређење стандарда рада водича Планинарског савеза Београда.

РЕАЛИЗОВАНЕ ТЕМАТСКЕ ЦЕЛИНЕ

Безбедност у планинарству и управљање ризицима

Обрађени су основни принципи безбедног планирања и реализације планинарских активности, са посебним освртом на:

организацију и прирпрему акције;
припрему учесника;
вођење групе;
препознавање опасности, процену и контролу ризика;
процену услова на терену;
превенцију незгода.

Посебан део тематске целине посвећен је анализи стварних планинарских несрећа са смртним исходом у Србији и региону. Кроз приказ конкретних случајева указано је на околности које су претходиле несрећама и на факторе који могу допринети њиховом настанку.(овај део се брише – као што су недовољно искуство и припремљеност, прецењивање сопствених могућности, потцењивање временских и теренских услова, неодговарајућа опрема, кретање ван безбедне трасе и закаснела одлука о прекиду активности.)

Анализом случајева учесници су подстакнути да препознају „ланац догађаја“ који може довести до несреће – од почетне опасности, преко погрешне процене или пропуста у припреми, до настанка инцидента и потребе за спасавањем. На тај начин наглашено је да се безбедност не обезбеђује једном мером, већ комбинацијом припреме, процене ризика, сталног праћења ситуације и благовременог доношења одлука о прмени мера за управљање ризиком.

Садржај ове тематске целине повезан је са препорукама и принципима из Стручних смерница.

Прва помоћ у планинским условима

Посебна пажња током семинара посвећена је пружању прве помоћи у условима планинског терена, где ограничена доступност медицинске помоћи, удаљеност од здравствених установа и специфични услови окружења захтевају од планинарског водича брзо и правилно препознавање животно угрожавајућих стања и адекватно поступање до доласка стручне помоћи.

У оквиру теоријског и практичног рада обрађене су:

процена безбедности места догађаја и почетна процена стања повређеног или оболелог;
препознавање стања која непосредно угрожавају живот;
основни принципи прве помоћи;
основне мере одржавања живота – BLS;
препознавање срчаног застоја и правилно започињање кардиопулмоналне реанимације (КПР);
правилан редослед поступака приликом BLS;
примена AED када је доступан;
поступање код особе без свести која нормално дише;
поступање код гушења страним телом;
најчешће повреде и акутна стања у планинарству (крварења, ране, повреде екстремитета и сумња на коштано-зглобне повреде, хипотермија, топлотни поремећаји и дехидрација);
процена потребе за позивањем стручне помоћи;
припрема повређеног за безбедан транспорт и предају спасилачкој или медицинској екипи.

Посебан акценат стављен је на практичну обуку и интензивно увежбавање поступака BLS: препознавање срчаног застоја, активирање система хитне помоћи, започињање КПР, правилно извођење компресија грудног коша и коришћење AED-а.. Учесници су технике реанимације увежбавали на реанимационим фантомима (луткама), уз праћење успешности извођења поступака, што је омогућило непосредну проверу правилности технике и корекцију уочених недостатака. На овај начин учесници су, поред усвајања правилног редоследа поступака, добијали непосредну повратну информацију о квалитету извођења компресија грудног коша и других елемената реанимационог поступка.

Кроз симулације реалних ситуација учесници су увежбавали и доношење одлука у условима ограничених ресурса, поделу улога у групи, комуникацију са службама за помоћ и спасавање и континуирано пружање помоћи до преузимања повређеног од стране стручних служби.

Оваквим приступом теоријско знање је повезано са практичним поступањем, а коришћењем реанимационих фантома и праћењем успешности техника омогућена је конкретна провера усвојених вештина. Понављањем и симулацијом реалних ситуација додатно је унапређена спремност учесника за реаговање у хитним ситуацијама на планинском терену.

У оквиру практичног дела семинара извршен је и преглед постојећег комплета прве помоћи који се користи током планинарских и других активности у природи. Учесници су се упознали са наменом и начином употребе основних средстава која се налазе у комплету, као и са значајем њиховог правилног распореда, доступности и редовне контроле рокова употребе.

Посебна пажња посвећена је процени да ли садржај уобичајеног комплета одговара специфичним условима планинарских активности, нарочито када се ради на терену и ван непосредне доступности здравствених служби. Посебно је указано на потребу да се, поред основног садржаја, комплет прилагоди конкретној активности, уз могућност допуне средствима која могу бити од значаја за услове у којима се активност спроводи.

Као примери могућих допуна разматрани су: додатни стерилни материјал за збрињавање рана, различите врсте завоја и фластера, средства за заштиту приликом пружања прве помоћи, средства за фиксацију, термо-фолија за очување телесне температуре, маказе, пинцета, средства за чишћење рана и други материјал који може бити оправдан проценом ризика конкретне активности.

Посебно је истакнуто да већи комплет није аутоматски и бољи комплет. Опрема треба да буде функционална, прегледна, лако доступна и прилагођена реалним потребама на терену. Због тога је препоручено да организатори активности пре сваког изласка изврше основну проверу комплета, а након употребе допуне потрошени материјал.

Учесници су упознати и са значајем раздвајања основног комплета прве помоћи од додатне опреме за активности повећаног ризика, како би се садржај могао прилагођавати конкретној активности и процени ризика. Овај део семинара имао је за циљ да учеснике подстакне да на прву помоћ не гледају само као на скуп појединачних техника, већ као на систем припреме, опремања, препознавања ризика, правилног реаговања и позивања стручне помоћи.

У оквиру тематске целине реализована је и практична презентација представника Горске службе спасавања Србије, који је учесницима представио начин рада спасилачке службе и значај адекватне припреме за интервенцију на терену.

Посебна пажња посвећена је спасилачком ранцу и његовом садржају. Учесницима је представљена основна опрема коју спасилац носи на терен, њена намена и начин употребе, уз објашњење због чега је избор опреме повезан са врстом терена, условима интервенције и проценом ризика. Кроз практичан приказ опреме учесницима је приближено шта све спасилачка екипа мора да буде у могућности да уради након доласка на место догађаја – од проналажења и процене стања угроженог лица, пружања прве помоћи и обезбеђивања места догађаја, до његовог безбедног извлачења и евакуације.

Посебно је издвојен разговор о најчешћим проблемима са којима се спасилачке екипе сусрећу приликом изласка на терен по позиву. Представник ГСС-а је, кроз искуства са стварних интервенција указао на проблем ометања спасилаца и лица која пружају прву помоћ током збрињавања повређене особе. Учесницима је објашњено да се након незгоде мора успоставити јасна организација групе, при чему једно лице преузима координацију пружања помоћи, док се остали учесници укључују само у конкретне задатке који им буду додељени. Посебно је наглашено да остали чланови групе треба да обезбеде простор око повређеног, спрече непотребно окупљање, омогуће комуникацију са спасилачком службом и, када је потребно, помогну у усмеравању спасилаца до места догађаја.

Радио-комуникација и комуникација у планинским условима

У оквиру семинара реализовано је и стручно предавање посвећено функционисању радио-станица и значају радио-комуникације у планинским и ванредним условима. Учесницима су представљени основни принципи функционисања радио-станица, начин успостављања и одржавања комуникације, правила јасног и ефикасног преношења информација, као и значај радио-везе у ситуацијама када је комуникација путем мобилне телефоније отежана или недоступна.

Посебно је указано на значај радио-комуникације у организацији и координацији рада планинарских група, нарочито у условима сложеног терена, смањене видљивости, раздвајања групе или настанка ванредне ситуације. Кроз представљање практичних примера учесницима је приближена улога радио-станица у благовременом преношењу информација о стању на терену, потреби за помоћи и координацији са другим учесницима и службама. Значај ове тематске целине огледа се у повезивању радио-комуникације са осталим елементима безбедности обрађеним током семинара. Правовремена и поуздана комуникација представља важан предуслов за правилно доношење одлука, организацију помоћи, координацију поступања и ефикасније реаговање у ситуацијама у којима је угрожена безбедност учесника.

На овај начин учесницима је указано да систем безбедности у планинарству не подразумева само познавање поступака прве помоћи и техника спасавања, већ и способност успостављања поузданог система комуникације и преношења информација на терену.

Заштита деце и младих у планинарским и спортским активностима

Учесници су упознати са основним принципима заштите деце и младих у спортским и планинарским активностима, са посебним нагласком на одговорност свих лица која учествују у организацији и реализацији активности са децом.

Обрађене су теме:

превенције насиља, злостављања, занемаривања и злоупотребе;
препознавања ризичних ситуација и понашања која могу угрозити дете;
физичких, психичких, сексуалних и других облика насиља;
препознавања занемаривања и других облика угрожавања детета;
професионалних и одговарајућих граница у односу одраслих према деци;
одговорног понашања лица која раде са децом и младима;
одговарајуће комуникације са децом и поштовања њиховог достојанства, приватности и личних граница;
превенције ризичних ситуација током путовања, смештаја, тренинга, такмичења и боравка у природи;
безбедног односа у ситуацијама када одрасло лице остаје насамо са дететом;
одговорног коришћења фотографија, видео-записа и података о деци;
поступања у случају сумње, сазнања или пријаве да је дете угрожено;
значаја благовременог обавештавања одговорних лица и надлежних институција;
улоге организатора, водича, тренера, инструктора и других лица која учествују у раду са децом;
стварања безбедног, подстицајног и инклузивног окружења за децу и младе.

Посебно је објашњена разлика између превенције и реаговања. Учесницима је указано да заштита деце не почиње тек када се појави сумња на насиље, већ много раније – постављањем јасних правила понашања, добром организацијом активности, проценом ризика, избором одговорних лица и стварањем окружења у којем дете зна коме може да се обрати ако се осећа угрожено.

Посебна пажња посвећена је професионалним границама у раду са децом. Кроз примере из планинарских активности разматране су ситуације које саме по себи не морају представљати насиље, али могу створити непотребан ризик или омогућити нарушавање граница – као што су неодговарајућа комуникација, непотребан физички контакт, издвајање детета од групе, непримерено дописивање путем друштвених мрежа или приватних комуникационих канала, као и непримерено фотографисање или објављивање садржаја о деци.

Учесницима је скренута пажња да дете не сме бити остављено само са одговорношћу да препозна, пријави или реши проблем. Одрасли који раде са децом имају обавезу да реагују на уочене ризике, да дете саслушају на одговарајући начин, да не умањују његово искуство и да поступају у складу са прописаним процедурама и својим надлежностима. Посебно је обрађено питање поступања након откривања или пријаве могућег угрожавања детета. Указано је на потребу да се обезбеди непосредна безбедност детета, да се избегава испитивање детета на начин који може додатно да га оптерети, да се информације не шире међу другим учесницима и да се случај проследи лицима и институцијама надлежним за даље поступање.

У оквиру практичног дела коришћени су примери из праксе, како би учесници могли да препознају ризике који се могу појавити током вишедневних акција, кампова, путовања, смештаја, тренинга, такмичења и других активности у којима деца бораве са већим бројем одраслих и вршњака. Посебно је истакнуто да је циљ заштите деце стварање културе безбедности, у којој су правила позната свима, у којој се поштују границе детета и у којој се свака сумња на угрожавање схвата озбиљно и решава кроз утврђене поступке, а не индивидуалним процењивањем или прикривањем проблема.

Садржај ове тематске целине повезан је са Стручним смерницама за рад планинарских водича, као и са принципима заштите деце у спорту, посебно у делу који се односи на превенцију, препознавање ризика, професионалне границе, одговорност организатора и поступање у случају сумње или сазнања о угрожавању детета.

МЕТОД РЕАЛИЗАЦИЈЕ

Семинар је реализован кроз комбинацију различитих метода рада, прилагођених садржају тематских целина, узрасту и претходном искуству учесника, као и циљевима појединачних активности.

Коришћене су следеће методе и облици рада:

стручна предавања и тематске презентације;
интерактивна предавања са укључивањем учесника;
вођене дискусије и разговори;
рад у малим групама;
практичне вежбе и демонстрације;
радионичарски рад;
анализа конкретних ситуација и студија случаја;
симулација ситуација из планинарске праксе;
размена искустава и примера из непосредне праксе;
питања и одговори.

Рад у малим групама примењиван је када је било потребно обезбедити већу активност сваког учесника и омогућити непосредно разматрање конкретних проблема. Учесници су у мањим групама анализирали одабране ситуације из планинарске праксе, препознавали опасности и процењивали ризике, разматрали могуће поступке у кризним ситуацијама и предлагали начине превенције.

Овакав начин рада омогућио је учесницима да активно учествују у процесу доношења одлука, образлажу своје ставове и упоређују различита могућа решења.

Посебан облик реализације представљале су радионице, у којима су учесници кроз практичан и интерактиван рад обрађивали конкретне теме. Радионичарски приступ примењен је нарочито код тема које захтевају практично размишљање, размену искустава и заједничко решавање проблема. Учесници су добијали конкретне сценарије и задатке, након чега су заједнички анализирали ситуацију, препознавали проблеме и ризике, предлагали могуће поступке и образлагали донете одлуке. Након рада група вршено је заједничко представљање резултата и стручна анализа предложених решења.

Значајан део семинара реализован је кроз анализу конкретних ситуација и примера из планинарске и спасилачке праксе. Анализа стварних случајева омогућила је учесницима да повежу теоријска знања са ситуацијама које се могу догодити током планинарских активности и да сагледају последице различитих одлука.

Методологија рада била је заснована на постепеном преласку од теоријског објашњења, преко заједничке анализе, до практичне примене знања. На тај начин учесници нису били само пасивни примаоци информација, већ су кроз питања, дискусију, рад у групама, радионице, практичне вежбе и анализу ситуација активно учествовали у процесу учења.

Овакав приступ омогућио је повезивање теоријских знања са практичним ситуацијама са којима се водичи сусрећу у свом раду, подстицање активног учешћа, размену искустава и развијање способности за препознавање ризика, доношење одлука и одговорно поступање у реалним ситуацијама.

ОСТВАРЕНИ РЕЗУЛТАТИ

Реализацијом семинара остварен је циљ да се знања и искуства планинарских водича додатно повежу са савременим приступом безбедности, одговорности и квалитета рада са различитим категоријама учесника.

Посебна вредност семинара била је у томе што су обрађене теме повезиване са стварним ситуацијама из планинарске праксе, искуствима водича и спасилаца, као и са питањима са којима се водичи непосредно сусрећу током организације и реализације активности.

У том смислу, остварени су следећи резултати:

унапређена су знања о безбедности и управљању ризицима, посебно у делу који се односи на препознавање опасности, процену услова на терену, припрему учесника, избор опреме и доношење одлука у ситуацијама када се услови током активности промене;
обновљена су и проширена практична знања из прве помоћи, кроз демонстрације, практичне вежбе и рад на луткама за обуку, уз посебан осврт на специфичности пружања помоћи у планинским условима и поступање до доласка стручне помоћи;
учесници су стекли бољи увид у значај правилно припремљеног комплета прве помоћи, као и у потребу да се његов садржај прилагођава врсти активности, броју учесника и процењеном ризику;
кроз непосредно представљање рада Горске службе спасавања, учесници су могли да сагледају планинарску безбедност и из перспективе спасилаца – од процене ризика и припреме опреме до проблема са којима се спасилачке екипе сусрећу приликом интервенција на терену;
унапређена су знања и разумевање рада са децом и младима, посебно у погледу организације безбедних активности, комуникације, професионалних граница и одговорности одраслих који непосредно раде са децом;
учесници су додатно упознати са принципима заштите деце и младих од насиља, злоупотребе, занемаривања и других облика угрожавања, као и са значајем благовременог препознавања ризика и одговарајућег поступања у случају сумње или сазнања да је дете угрожено;
кроз анализу конкретних ситуација подстакнуто је критичко размишљање и доношење одлука, нарочито у ситуацијама када водич мора да процени да ли активност може безбедно да се настави, прилагоди или прекине;
представљене су и анализиране Стручне смернице за рад планинарских водича, чиме је учесницима омогућено да своја досадашња искуства упореде са препорученим професионалним, правним и безбедносним оквиром;
кроз рад у малим групама, радионице и дискусије подстакнута је размена искустава међу водичима, при чему су се отворила питања која се у свакодневној пракси често решавају индивидуално, а која је корисно сагледати кроз заједнички приступ;
семинар је допринео бољем разумевању улоге водича као лица које не само да води групу кроз одређену маршруту, већ преузима одговорност за планирање, организацију, процену ризика, комуникацију са учесницима и поступање у непредвиђеним ситуацијама;
кроз заједнички рад створен је простор да се различита искуства и приступи упореде и да се препознају области у којима је потребно даље уједначавање праксе;
семинар је представљао и важан корак у развијању заједничке културе безбедности у оквиру Планинарског савеза Београда, у којој се безбедност не посматра само као поштовање прописаних правила, већ као стални процес припреме, процене, комуникације и одговорног доношења одлука;
створена је основа за даљи развој стандарда квалитета и безбедности рада планинарских водича, као и за наставак стручног усавршавања кроз тематске обуке, практичне вежбе, размену искустава и даљу примену Стручних смерница.

Посебно је значајно што семинар није био усмерен само на преношење нових информација, већ и на преиспитивање постојеће праксе. Кроз разговоре и анализу конкретних ситуација учесници су имали прилику да препознају шта већ добро функционише, где постоје различити приступи и у којим областима је потребно додатно унапређење.

На тај начин семинар је допринео не само унапређењу индивидуалних знања учесника, већ и стварању заједничког професионалног оквира унутар Планинарског савеза Београда – оквира у којем се искуство водича, знање струке, практична безбедност и одговорност према сваком учеснику планинарске активности посматрају као међусобно повезане целине.

Остварени резултати представљају основу за наставак рада на сталном стручном усавршавању водича и постепеном подизању квалитета, безбедности и доступности планинарских активности за различите категорије учесника.

ЗАКЉУЧЦИ

Стручни семинар „Безбедност у планинама – едукација водича Планинарског савеза Београда“ успешно је реализован у периоду од 18. до 20. септембра 2026. године у Овчар Бањи.

Семинар је потврдио значај континуираног стручног усавршавања планинарских водича и потребу да се овакви програми наставе и у наредном периоду, уз даље унапређивање стручних садржаја, практичних обука, размене искустава и стручних смерница за рад водича. Посебна вредност семинара била је у томе што су кроз предавања, практичне вежбе, радионице, анализу конкретних ситуација и отворену дискусију учесници имали прилику да сагледају не само појединачна питања безбедности, већ и шири положај и одговорност планинарског водича у систему спорта, туризма и организације активности у природи.

Отворено питање нормативног оквира за планинарство

Током рада више пута су отварана питања која превазилазе непосредни оквир рада планинарског водича и односе се на шири нормативни оквир у којем се планинарство данас одвија. Искуства из непосредне праксе указују на потребу да се додатно размотри да ли постојећи правни оквир на адекватан и довољно јасан начин препознаје специфичности планинарства, положај планинарског водича, његове компетенције и одговорности, као и посебне услове и ризике у којима се планинарске активности реализују.

Ово питање остаје отворено за даљу стручну и нормативну анализу, посебно имајући у виду различите облике планинарских активности и све већи број лица која учествују у активностима у планинском простору.

Посебно је значајно што је сама група планинарских водича, кроз дискусију и заједничку размену искустава, иницирала потребу да се закључци и отворена питања са овог семинара проследе Планинарском савезу Србије, како би могли да послуже као основ за даљи стручни и институционални рад.

Потреба за унапређењем и јаснијим дефинисањем статуса планинарског водича

У том контексту, као једна од тема за даље разматрање издвојена је потреба за унапређењем и јаснијим дефинисањем статуса планинарског водича, укључујући питања његове стручности, компетенција, одговорности и услова за безбедно обављање активности. Посебно је указано на потребу да се јасније разграничи стручни рад планинарског водича од послова туристичког водича, имајући у виду различиту природу активности, услове у којима се оне реализују и специфичне ризике који постоје приликом кретања и вођења лица у планинском простору.

Посебно наглашено да се унапређењем нормативног оквира кроз Закон о туризму, Закон о спорту и пратећих правилника, не сме изгубити јасно препознавање планинарства као спортске активности, већ је потребно обезбедити јасно разграничење спортских, спортско-рекреативних и туристичких садржаја у природи.

Са семинара је стога препозната потреба да се кроз Планинарски савез Србије покрене шири стручни дијалог са надлежним институцијама, који би обухватио:

унапређење статуса и препознатљивости планинског водича;
јасније дефинисање компетенција, одговорности и услова за рад планинаског водича;
усклађивање и унапређење нормативног оквира који се односи на планинарске активности;
адекватније препознавање планинарства у прописима из области туризма, уз очување његовог спортског карактера;
јасније разграничење спортских, спортско-рекреативних и туристичких активности у природи;
унапређење система стручног оспособљавања, провере компетенција и континуираног усавршавања планинцких водича;
успостављању јасних и применљивих стандарда безбедности и квалитета рада;
даљи развој заштите деце и младих, инклузивног планинарства и приступачности планинарских активности различитим категоријама учесника.

Уочени проблеми у области вођења лица у планинском простору

У оквиру стручних дискусија посебно је разматрано питање примене постојећих правила у непосредној пракси. Уочено је да систем стручног оспособљавања и издавања дозвола за рад планинарских водича представља значајну основу за безбедно обављање активности, али да његова пуна ефикасност зависи и од тога да ли се правила поштују у пракси и да ли постоје одговарајући механизми контроле и реаговања. У том смислу издвојена су три међусобно повезана проблема:

1. Вођење лица од стране необучених или неадекватно оспособљених лица, без одговарајућих знања, вештина и важеће дозволе за рад, што такве активности истовремено ставља изван система стручне контроле и надзора планинарске организације.

2. Непридржавање правила и граница сопствених компетенција од стране водича који поседују дозволу за рад, као и могуће непоштовање прописаних правила од стране организација које их ангажују. Ово указује на потребу за ефикаснијим праћењем примене стандарда и јаснијим механизмима утврђивања одговорности.

3. Недовољно јасно уређене правне последице за наведена поступања, односно питање постојања делотворних санкционих механизама за неовлашћено или небезбедно вођење лица у планинском простору.

Међутим, постављено је питање како обезбедити да се захтеви у погледу стручности, компетенција и дозволе за рад поштују и изван непосредног система ПСС и његових организација, односно како обезбедити заштиту свих лица која учествују у активностима вођења у планинском простору.

Планинарски савез Србије држави већ ставља на располагање изграђен систем стручног оспособљавања планинских водича, заснован на прописаним програмима обуке, укључујући програме који су усклађени са стандардима и системом сертификације УИАА, као и разрађен систем континуираног стручног усавршавања, обнове и допуне знања, издавања и продужавања дозвола за рад, као и мера које се могу применити у случају непоштовања прописаних правила и професионалних стандарда.

На тај начин у оквиру ПСС постоји заокружен систем који обухвата оспособљавање, проверу компетенција, стицање и одржавање права на обављање послова планинарског водича, као и механизме професионалне одговорности. Међутим, ефикасност таквог система остаје ограничена уколико законски оквир не препознаје и не санкционише обављање послова вођења у планинском простору од стране лица која не поседују одговарајућу стручну оспособљеност и важећу дозволу за рад.

Управо у том делу постоји значајна празнина коју би требало размотрити у оквиру будућих измена и допуна Закона о туризму и других релевантних прописа. Систем стручног оспособљавања и лиценцирања не може у потпуности остварити своју функцију ако се истовремено толерише или није адекватно санкционисано обављање истих или суштински истоветних послова од стране лица која нису прошла прописану обуку и не поседују одговарајућу дозволу за рад.

Због тога је потребно размотрити успостављање јасне законске везе између права на обављање послова планинарског водича и испуњености прописаних услова за њихово обављање, као и одговарајућих санкција за њихово заобилажење. На тај начин би се постојећи систем ПСС повезао са механизмом државног надзора и одговорности, чиме би се обезбедила његова пуна примена и једнаки услови за све који организују и реализују активности вођења у планинском простору.

Планинарска инспекција као специјализована стручна компонента надзора

Из наведених питања произлази потреба да се, поред унапређења система стручног оспособљавања и лиценцирања, размотри и могућност успостављања ефикаснијег стручног надзора над активностима које се организују и реализују у планинском простору.

У том контексту отворено је питање могућности успостављања планинарске инспекције као стручног тела, која би допуњавала постојеће механизме инспекцијског надзора у областима спорта и туризма. Полазна идеја није стварање паралелног система који би заменио постојеће инспекцијске органе, већ обезбеђивање специфичне стручне експертизе неопходне за процену активности које се одвијају у планинском простору.

Специфичност оваквог надзора произлази из чињенице да безбедност планинарских и сродних активности не зависи само од формалне испуњености услова за њихово организовање, већ и од стручности лица које активност води, његове оспособљености и дозволе за рад, избора и употребе опреме, процене ризика, прилагођености активности условима на терену, организације групе и начина поступања у случају ванредне ситуације. Због тога би стручни надзор требало да омогући процену стварног начина на који се активност организује и реализује, а не само проверу формалних услова.

У зависности од будућег нормативног решења, предмет таквог надзора могли би бити сви субјекти који организују, воде или пружају услуге у оквиру планинарских и сродних активности у планинском простору, без обзира на њихов правни статус или припадност одређеном систему. То би могло обухватити:

планинарске организације;
спортске организације које реализују планинарске и сродне активности;
туристичке агенције и друге субјекте који организују активности у планинском простору;
привредна друштва и предузетнике који пружају услуге вођења или организације активности у природи;
организаторе авантуристичких и других активности повећаног ризика;
правна и физичка лица која ангажују планинарске водиче или друга стручна лица;
друге субјекте који, без обзира на назив или формални облик своје делатности, фактички организују или реализују активности које по својој природи представљају планинарске или сродне активности.

Посебно је важно да се надлежности оваквог система јасно разграниче од надлежности постојећих инспекцијских органа. Туристички надзор би и даље обухватао питања из области туризма и законитости пружања туристичких услуга, спортски надзор питања која се односе на испуњеност услова у области спорта, док би специјализовани планинарски стручни надзор обезбеђивао стручну процену специфичних елемената активности у планинском простору.

У том смислу, надзор би могао да обухвати питања као што су:

ко организује и води активност,
да ли лице које је води поседује одговарајуће стручне компетенције и важећу дозволу за рад,
да ли је активност у складу са његовим компетенцијама,
како је процењен ризик,
да ли су опрема и организација групе примерене условима,
да ли су предвиђени одговарајући поступци у случају несреће или друге ванредне ситуације.

На тај начин успоставила би се јаснија подела између:

туристичког надзора – законитост и услови пружања туристичких услуга;
спортског надзора – испуњеност услова и примена прописа у области спорта;
специјализованог планинарског стручног надзора – стручност, безбедност, организација и специфични услови извођења планинарских и сродних активности у планинском простору.

Једно од кључних питања било би и обезбеђивање одговарајућих компетенција лица која би обављала овакав вид надзора. Поред општих услова за инспекцијски рад, било би неопходно познавање специфичности планинарства, кретања и безбедности на планинском терену, процене ризика, употребе опреме, организације група, прве помоћи, поступања у ванредним ситуацијама и система стручног оспособљавања планинарских водича.

Истовремено, неопходно је обезбедити независност и непристрасност надзора. Планинарска инспекција не би требало да буде инструмент контроле једне планинарске организације над другом, нити механизам за решавање унутрашњих спорова у ПСС. Њено деловање морало би бити засновано на објективним, унапред утврђеним стручним критеријумима и једнаким правилима за све субјекте који обављају исте или сродне активности.

У том процесу ПСС би, као национална спортска организација која располаже специфичним стручним знањима и системом оспособљавања и лиценцирања планинарских водича, могао имати значајну улогу у дефинисању стручних стандарда, компетенција и критеријума који би могли представљати основу за нормативно уређивање ове области. При томе је важно јасно раздвојити стручну експертизу ПСС од самог инспекцијског овлашћења, како би се обезбедили независност, објективност и једнака примена правила.

Увођење планинарске инспекције, односно другог одговарајућег модела специјализованог стручног надзора, зато би требало посматрати као део ширег нормативног уређења планинарства. Циљ таквог приступа био би да се, независно од тога како је одређени субјект формално регистрован, обезбеде јасни минимални стандарди за организовање и реализацију активности у планинском простору, одговарајућа стручност лица која их воде, адекватна процена ризика и опремљеност, као и ефикасни механизми одговорности и заштите свих учесника.

Потреба за институционалним оглашавањем у случајевима озбиљних несрећа

Током семинара посебно је истакнуто да би било корисно да Планинарски савез Србије буде видљиво присутан у јавности у ситуацијама када током планинарских и других активности повезаних са планинарским спортом дође до тешких повређивања, а нарочито када наступи смртни исход. Ова потреба односи се како на догађаје који се дешавају на територији Републике Србије, тако и на озбиљне инциденте који се догоде нашим планинарима, спортистима или члановима основних планинарских организација на иностраним теренима. Посебно је значајно да у таквим ситуацијама постоји институционални глас ПСС који ће, у границама расположивих и проверених информација, јавности пружити основне чињенице и спречити да недостатак званичних информација буде попуњаван непровереним наводима, претпоставкама и спекулацијама.

Циљ оваквог поступања не би требало да буде прејудицирање одговорности, нити давање оцена пре него што надлежни органи заврше своје поступке, већ правовремено, одговорно и чињенично информисање јавности. У првим сатима након озбиљног догађаја информације су често непотпуне, а медијски интерес изузетно велики. Уколико не постоји званична информација релевантне спортске организације, простор се лако попуњава различитим, често непровереним тумачењима која могу бити нетачна и која додатно оптерећују породице страдалих, учеснике догађаја, клубове и саме спасилачке и надлежне службе.

Због тога би било корисно успоставити јасан протокол комуникације ПСС у оваквим ситуацијама, који би обухватио:

одређивање лица или тела у оквиру ПСС задуженог за прикупљање и проверу основних информација;
успостављање контакта са основном планинарском организацијом чији је члан учесник догађаја;
сарадњу и размену проверених информација са надлежним спасилачким, полицијским, дипломатским и другим институцијама, у зависности од места и природе догађаја;
благовремено објављивање кратког и чињенично утемељеног саопштења када за то постоје проверене информације;
јасно раздвајање потврђених чињеница од информација које још нису могуће проверити;
уздржавање од изношења претпоставки о узроцима несреће или одговорности учесника пре окончања поступака надлежних органа;
поштовање достојанства настрадалих и њихових породица, као и заштиту личних података и других осетљивих информација;
одређивање начина комуникације са медијима како би се избегле различите и међусобно неусклађене информације;
у случају догађаја у иностранству, успостављање комуникације са надлежним институцијама Републике Србије и релевантним органима државе у којој се догађај догодио.

Само постојање везе са планинарском организацијом не значи и постојање одговорности те организације за сам догађај. Оваквим приступом ПСС би истовремено штитио право јавности на поуздану информацију, достојанство учесника и породица, углед планинарског спорта и интегритет самих планинарских организација. Због тога је предложено да Планинарски савез Србије размотри израду Протокола за поступање и комуникацију у случају тешких повреда, смртних исхода и других озбиљних инцидената повезаних са планинарским активностима, који би се примењивао у сарадњи са основним планинарским организацијама чланицама ПСС, без обзира на то да ли се догађај догодио на територији Републике Србије или у иностранству.

Такав протокол не би имао за циљ преузимање надлежности спасилачких, полицијских, правосудних или других институција, већ би представљао унутрашњи механизам одговорне институционалне комуникације и подршке чланицама ПСС. Истовремено, он би допринео да у најтежим ситуацијама планинарска организација не буде препуштена сама себи у комуникацији са јавношћу и медијима, већ да иза ње стоји национални спортски савез са јасно дефинисаном улогом.

Учесници семинара оценили су да би оваква пракса била значајна због стварања одговорнијег, професионалнијег и јединственијег система поступања у ситуацијама када су људски животи и безбедност учесника планинарских активности озбиљно угрожени.

Планинарски домови и безбедност у планинама

Током семинара посебно је истакнута потреба да се планинарски домови не посматрају искључиво као смештајни капацитети, већ и као важне тачке подршке, информисања и безбедности за све који бораве у планини – планинаре, излетнике, децу и младе, водиче, спортисте и друге посетиоце. Учесници су указали на могућност да се постојећа мрежа планинарских домова постепено развија као мрежа сигурних места у планини, са основним информацијама и опремом која може бити од значаја у случају повреде, изненадног погоршања здравственог стања, губитка оријентације, пожара или друге ванредне ситуације.

У том смислу предложено је да се, у складу са могућностима и условима сваког појединачног дома, размотри:

постављање јасно уочљивих информативних плаката о најчешћим опасностима у планини;
основне информације о поступцима прве помоћи и кардиопулмоналне реанимације (КПР);
информације о препознавању и поступању у случају шумског пожара, укључујући основне мере превенције и безбедног напуштања угроженог подручја;
постављање видљивог обавештења са бројевима хитних и спасилачких служби и основним упутствима за позивање помоћи;
опремање домова одговарајућим комплетом прве помоћи, уз редовну контролу и допуњавање материјала;
обезбеђивање ручних носила за случајеве када је потребно преместити повређену особу до места на којем је могућ приступ возилу или спасилачкој екипи;
обезбеђивање основног материјала и опреме неопходне за КПР и пружање прве помоћи до доласка стручне помоћи (потенцијално и набавка АЕД уређаја);
јасно и препознатљиво обележавање дома као места на којем је доступна основна помоћ и опрема за реаговање у ванредним ситуацијама.

Посебно је указано на значај стандардизованог изгледа и садржаја ових обавештења, како би планинар или посетилац, без обзира на то у ком се дому налази, могао брзо да препозна где може да добије информацију, основну помоћ или опрему и коме да се обрати у случају опасности. Оваква мрежа не би заменила професионалну медицинску или спасилачку службу, већ би имала улогу прве тачке подршке до доласка надлежних служби и места са којег се може брже организовати позивање и усмеравање помоћи.

Развој оваквог концепта могао би да буде значајан и за планинарске активности са децом и младима, јер би учесници већ на самом терену могли да се упознају са основама безбедног понашања, прве помоћи, поступања у ванредним ситуацијама и одговорног односа према природном окружењу.

Учесници семинара су оценили да би ова иницијатива могла да буде предмет даљег разматрања у оквиру Планинарског савеза Србије, Планинарског савеза Београда и надлежних институција, уз могућност постепеног успостављања заједничких минималних стандарда за опремање и обележавање планинарских домова. На тај начин планинарски домови могу добити и додатну, ширу друштвену функцију – да поред места боравка буду препознати и као сигурне тачке у планинском простору, доступне свима којима је у одређеном тренутку потребна информација, основна помоћ или подршка до доласка надлежних служби.

Иницијатива да се планинарски домови развијају не само као смештајни капацитети, већ и као сигурна места и тачке подршке свим лицима која бораве у планини, током семинара је препозната као могући шири модел унапређења безбедности у планинском простору. Посебан значај овом предлогу даје чињеница да је Српско-руски хуманитарни центар препознао потенцијал и значај оваквог приступа и понудио подршку у изради информативних материјала који би могли да се користе не само у планинарским домовима, већ и на другим значајним местима у планинском простору.

Разматрана је могућност израде јединственог система информативно-безбедносних ознака, прилагођених конкретној локацији, које би се постављале:

у планинарским домовима;
на значајним планинарским полазиштима;
у близини фреквентних планинарских стаза;
на врховима и видиковцима;
на локацијама са повећаним ризиком;
на местима на којима постоји опасност од одрона, пожара, губљења или других специфичних ризика;
на другим тачкама на којима је потребно пружити корисне информације учесницима активности у природи.

Садржај обавештења био би прилагођен карактеристикама конкретне локације, али би могао да обухвати основне информације о опасностима на терену, правилима безбедног понашања, основама прве помоћи и КПР, поступању у случају пожара, начину позивања помоћи и бројевима надлежних служби, као и друге информације од значаја за безбедност посетилаца.

Посебно је истакнута потреба да ова обавештења буду једноставна, визуелно јасна и препознатљива, како би и лице које нема посебно планинарско искуство могло брзо да разуме основне информације и препозна начин на који може да затражи помоћ.

Истовремено, оваква обележја треба да имају јасан и препознатљив визуелни идентитет Планинарског савеза Србије, односно ознаку која ће указивати да је безбедност учесника једна од трајних области деловања и одговорности планинарске организације. На тај начин безбедносна ознака не би представљала само информативни плакат, већ би постепено могла да постане препознатљив симбол система безбедности који Планинарски савез развија у планинском простору. Њена сврха била би двострука: да посетиоцу пружи конкретну и корисну информацију, али и да јасно покаже да планинарска организација активно ради на превенцији незгода и унапређењу безбедности свих који користе планински простор.

У том смислу, понуђена подршка Српско-руског хуманитарног центра може представљати добру основу за стручну разраду садржаја, визуелног решења и начина постављања ових обавештења, уз задржавање водеће улоге и јасне идентификације Планинарског савеза као организације која иницира и развија систем безбедности у планинарству. Посебно је важно да се овај концепт не ограничи само на постављање плаката, већ да се у будућности развија као целовит систем „сигурних тачака у планини“, који би повезивао информисање, превенцију, основну прву помоћ, комуникацију са спасилачким службама и препознатљиву планинарску инфраструктуру.

Ова иницијатива отвара могућност да Планинарски савез Србије, у сарадњи са планинарским организацијама, спасилачким службама и другим заинтересованим институцијама и партнерима, постепено развије јединствен стандард за информисање о безбедности у планинском простору, који би могао да се примењује на различитим типовима локација широм Србије.

Унапређење практичне оспособљености водича за пружање прве помоћи

Из само практичног вежбања током семинара проистекла је потреба за интензивнијим и систематичнијим радом на оспособљавању планинских водича за реаговање у случају несреће. У том смислу, потребно је направити јасну разлику између упознавања са основама прве помоћи и стварне оспособљености водича да у конкретној ситуацији препозна животно угрожавајуће стање, правилно процени ситуацију, пружи одговарајућу прву помоћ и организује даље поступање до доласка стручне помоћи.

Прва помоћ у планинарству не би требало да буде сведена само на теоријско познавање поступака. Планински водич се може наћи у ситуацији у којој је потребно реаговати далеко од здравствене установе, у тешко приступачном терену, неповољним временским условима и са ограниченим средствима. Због тога је од посебног значаја да обука буде заснована на практичним вежбама, симулацијама и сценаријима који што реалније одражавају услове у којима водич може бити први који ће пружити помоћ.

Посебна пажња требало би да буде усмерена на водиче прве и друге категорије, имајући у виду сложеност терена, услове у којима могу водити активности и степен одговорности који преузимају приликом организације и вођења групе. За ове категорије било би оправдано постепено уводити виши ниво практичне оспособљености, који би обухватио не само основне поступке прве помоћи већ и поступање у условима када професионална помоћ није непосредно доступна.

Практична оспособљеност требало би да обухвати најмање:

брзу и систематичну процену места несреће и безбедности самог спасиоца и групе;
процену стања повређеног и препознавање животно угрожавајућих стања;
правилно активирање система за позивање помоћи и комуникацију са спасилачким службама;
кардиопулмоналну реанимацију и употребу аутоматског спољашњег дефибрилатора, где је доступан;
поступање код тешких крварења и других стања која непосредно угрожавају живот;
збрињавање повреда, прелома, уганућа и других повреда типичних за планинско окружење;
препознавање и иницијално збрињавање хипотермије, топлотних поремећаја и других стања повезаних са условима средине;
правилно позиционирање и праћење повређеног до доласка стручне помоћи;
основне поступке безбедног померања и транспорта повређеног када је то неопходно;
организацију групе након несреће, укључујући обезбеђивање места догађаја и спречавање додатног повређивања;
припрему информација за спасилачку службу и обезбеђивање приступа месту интервенције;
поступање у ситуацијама када се помоћ очекује дуже време.

Посебно је важно да се кроз обуку вежба целокупан ток реаговања, а не само појединачна техника. Водич треба да буде оспособљен да од тренутка настанка несреће размишља редоследом: безбедност – процена – позив за помоћ – приоритети збрињавања – пружање помоћи – организација групе – праћење стања – предаја повређеног стручној служби.

У том смислу, као део будућих програма стручног усавршавања могу се увести реалистичне ситуационе вежбе: повређени на неприступачном терену, више повређених у истом догађају, губитак свести, масивно крварење, пад са повредом екстремитета, хипотермија, повређени у групи деце или младих, као и ситуације у којима водич мора истовремено да организује пружање помоћи, комуникацију са спасилачком службом и контролу остатка групе.

Оваква обука има посебан значај јер се у реалној несрећи од водича не очекује да буде лекар или спасилац, већ да у оквиру својих знања, оспособљености и овлашћења правилно препозна ситуацију, не угрози додатно себе или друге, започне адекватно збрињавање и организује ефикасно активирање професионалне помоћи.

Због тога би ПСС и ПСБ могли да размотре постепено унапређивање система стручног усавршавања водича тако да практична провера знања и вештина из прве помоћи буде значајнији део обуке, нарочито за више категорије водича. Посебну вредност имале би периодичне практичне провере, симулације и обнављање знања, јер се вештине прве помоћи, за разлику од теоријских знања, губе уколико се не увежбавају. На тај начин прва помоћ у систему планинарског вођства не би била само једна од наставних тема, већ саставни део безбедносне компетентности водича и његове способности да адекватно одговори на несрећу до доласка професионалних спасилачких и здравствених служби.

Планинарски савез Београда ће наставити да ради на развоју система стручног усавршавања водича, унапређењу безбедности планинарских активности и успостављању јасних и применљивих стандарда за рад са свим категоријама учесника.

Истовремено, закључци и препоруке настали током семинара биће прослеђени Планинарском савезу Србије као стручни прилог за даљи рад, уз очекивање да се отворена питања размотре на нивоу националног савеза и, према потреби, представе надлежним институцијама.

Семинар је показао да континуирано усавршавање водича није само питање стицања нових знања, већ и простор у којем се из непосредне праксе препознају проблеми, размењују искуства и покрећу иницијативе значајне за даљи развој планинарства. У том смислу, ставови и иницијативе самих водича представљају важан ресурс за даље унапређење система безбедности, стручности и статуса планинског водича у Србији.

Post Views: 24